Otadžbina

660

ПОЛНТИЧКИ ДРЕГЛВД

немамо простора да о томе опширније проговоримо, него ћемо то оставити другој посебној прилици, где ћемо проговорити о спољном међународиом нодожају Србије и о неким извесним преседанпма у томе погледу. Овде. ћемо само још навестн у потврду нашем мадо час изреченом мишљењу о васалству Србије то, што су п поједини најновијп писди о међународном праву у својим књнгама носведочидп, да тако исто мисде о тој ствари; ми надазамо у Хвитну, где он увршћу.јући све државе у поједпне категорије према својој потпуној иди ограниченој сувереностп свакојако чини раздику пзмеђу иолу-суверености и ваеалства те их меће у засебне, одедите рубрике и кад погдедамо у рубрику под насдовом „Беа ШћпШгез ои уаззаих" мн ту не надазпмо увршћену ни Србију ни Румунију, него их налазимо пменоване у категоријн иолуеуверених држава, па тако је исто п у књпзи другога новијег писца Бич-Лауренса. 1 Дакле оба ова писца говоре истппа о васалним државама, али ниједан од њпх ве увршћује Србију у ту категорпју. А што се тиче полусуверености то. тај појам сам но себи нема и не може имати ни у самом данашњем међународном праву своје обележене и прецпзне садрлшне, пошто он у самоме себи садржи управо неко противусдовље, јер сувереност значп иотиуну негацију сваке спољне зависности, по томе се она строго узевши неможе ни делити нп крњити и зато је управо ограничење те суверености, које се крстн именом полусувереностп, веома неодређен и растегљив појам, којп допушта неопредељпву множину разних постепености, које се не могу свести на некакве сталне бројне одношаје, дакле подовину, трећину и т. д. У опште пак данашње међународно ираво у дицу својих најглавнијих теоријегшх преставника сматра ту полусувереност као неки неириродан аномални одношај, ко ји дуго не може опстати у томе своме подовном неприродном стању. Сувереност, у којој се огледа и довршује спољна једнина и достојанство сваке државе, пма у себи са свим природну тежњу ка једнпни, и по томе тај њен расцеп у облику подусуверености не може никако бити трајан, него се најзад мора прекинути на једну или на другу страну: илн полусувереиа држава задобије своју потпуну ђунар. права КоНп-Јае^петупд у своме чланку ; СеуеПоретеп^з гесеп(;з (Је» соттипЈсаНопв 1п1егпа1Јопа1еа е4с. (Ееуце, Т. II. 1870 стр. 319). где каже: »Ба ВоитапЈе е4 1а 8егБЈе ЛопГ 1а ровШоп ез^, еп АгоИ еГ еп /аИ, Ђеаисопр рШв јагогаМе цие се11е Ае V ЕдурГе. 1 в. Т УЛеа^оп, Е1ет. с1. Дго54 ]п(;егпа4. I. стр. 43—49. — Ђеас1г-ЈЈа%огепсе СотшепиЈге I. сгр. 225—257.