Otadžbina

37*

ПОСЛЕ ДЕВЕДЕСЕТ ГОДИНА

579

нешто поврћа и једна ливадица. Све лепо урађено, окопано, оплевено — милина ти погледати. То је кућа неког Страхиња, врло разборитог, вредног, личног и куражног момка. Страхињ је у детиљству остао сироче, без игде иког свога. Служио је по Овчини код бољих газда док је мало одрастао и ојачао, па је онда отишао по мајсторији. Пристао је уз мајсторе Осаћане, и с њима је силазио чак доле у Посавину те градио куће, вајате и остале зграде. Кад је спечалио неку парицу, вратио се у Овчину. На оно мало баштинице, што му је остало иза оца, начинио је сам ону кућицу и ту је живео као домаћин. Страхиња су сви у Овчини и по оближњим селима волели, а богме и требао им је. Само су му неки по мало замерали што је „пропалио" дуван, а још момак. Онда се тамо врло ретко палио дуван; по гдекоји тек виђао се с чибуком у зубма, па и то само од старијих људи, а момчад — никако. На другом крају села беше кућа неког Живана Душмана; задружна и богата кућа. Шиван је био врло опаке нарави; волео се свадити с човеком него попити чашу ракије, па богме често се и потуче. Својом пакошћу досадио је готово сваком у селу па и по околини. За то су га, веле, и прозвали: Душман. Али и ако је Живан био тако опак човек, опет је имао нешто што ретко ко има, а то је — тврду реч; што рекне неће порећи ни преварити па макар погинуо. У Шивана беше лепа, честита шћер, таман у иапун. Већ је беху почели неки и просити: али Живан не да ни доћи! Кажу, да се и побио с неким просцима. Но ваљда није истина, него се то онако разгласило. (( Чујеш , море ти , Радојка! повикао би Живан својој шћери. Ако те још з'едном видим с овцама под оном лужином.... слободно не иди ми кући!"