Otadžbina

СРПСКЕ ЖЕЉЕЗНИЦЕ

597

маманском жељезницом, која при свем том што иде право на заиад, слабо се рентира, дакле пруга Будапешта-Земун још мање се може рентирати без источног транзита. Изгледа дакле да би та пројектована пруга била једино концесија учињена угарској престоници, а могуће је да Аустроугарска влада има каквих концесионалних обвеза на спрам државног жељезничког друштва . . . Пошто смо напред доказали да наш трговачки интерес захтева правац преко Осека на запад, и пошто и сам угарски трговачкополитички интерес иде с нашим паралелно, то можемо слободно рећи да је линија Земун-Будапешта са трговачко-политичког гледишта, права утопија. Према томе, кључ за источњачки трговачки обрт, не може се тражити нити наћи на левој обали Дунава. Да је ово истина доказује и одлука скупштине коју су 23- ег јуна ове године по нов. календару држали концесионари жељезнице ФинФкирхен-Будапешта односно грађења исте жељезнице, која ће по новом пројекту ићи од ФинФкирхена, преко Домбове, Хеђеша, Пинцехеља и Симонторуја, дакле долином карошком, и која ће се свезати са линијом мађареке државне жељезнице код КеленФелда. У тој одлуци изрично се признаје да је то најпреча и најкориснија линија за извоз на јадранско море. Тако исто у седници угарског сабора од 9 јуна ове године неколико посланика обратише пажњу на то да пруга Земун-Будапешта не може послужити међународном саобраћају ако је то главни задатак те линије, а осем тога она није корисна ни за извоз угарских домаћих производа на запад. У тој дебати казао је даље председник мађарске владе г. Тиса, да је аустријско државно жељезничко друштво у свима преговорима о линији Земун-Будапешта свагда постављало услов да јој се осигура барем линија између Будапеште и Беча за сва времена нротиву сваке коцкуренције, ма каква она била. Из тога се види колико зазире аустријско државно жељезничко друштво од жељезнице, која би свезала наше линије са Бечом али на десној обали Дунава. Али то би жалосно било и штетно цо наше жељезнице, када би некакво страно друштво, па макар то било и друштво аустријске државне жељезнице, имало права, да за љубав својих приватних интереса натера нашу трговину да се мора возити на дужим и заходним линијама тога друштва, где би транспорт више коштао, и где би се изгубила снага за трговачку конкуренцију. Што се пак наших линија тиче, у унутрашњости Србије, ту ствар стоји друкчије, јер, узевши у обзир да ће приход наших же-