Otadžbina

90

НА Г Р А Н И Ц И

гадна и једно днвнзијско санитетско одељење, једна потпуна и две непотпуне пољске болнице). Из дунавске дивизије бејаше дошло само 3 лекара, 1 апотекар и санитетско оделегбе смедеревске 1- ве класе. За све остале трупе концентроване у Алексинцу, требало је да послужи санитет једне јужно-моравске дивизије. Али ја се губим у детаљу, о томе доцније, а сада да опишемо тај дан. За оФицире, који несу на служби тога дана, беше изашла наредба да дочекају Књаза у авлији оне куће која беше спремљена за Господара, а то је разуме се кућа г. Прендића. Око 10 сахата одосмо у ту кућу, и представимо се команданту „централних" дивизија, г. ђенералу Черњајеву, који је дотле у тој кући становао. Дан пре тога, кад сам свима ОФицирима раздавао пакетиће Есмарховог завоја за прву помоћ, бејах однео и ђенералу једап и том сам приликом први пут видео тога човека, чије је име данас чврство свезано с историјом нашега народа. Али том приликом осем обичних Фраза учитивости и врло кратког површног разговора о санитетској спреми алексиначке војске , несам ништа више с њиме разговарао. Данас, чекајући у његовој соби докле огласе да иде Књаз, имао сам више времена да посматрам тога оФицира коме , беше поверена главна српска војска, и о коме дотле бејах тако миого чуо. Морам признати да сам био страшно изненађен појавом ђенераловом, о коме моја сила уобразиља беше начинила много величанственију слику, према ономе што сам о њему слушао и читао. Још пре десет година, када бејах на словенском аџилуку у Москви, приликом етнограФске изложбе 1867, чуо сам први пут име Мијаила Глигоријевића Черњајева , и то од осталих Срба депутираца, који су у Петрограду ишли да му учине посету, јер рекоше ми: (( То је један од највећих пријатеља српских у Русији. К њему се обраћају сви српски ђаци и оФицири, који долазе да доврше своје васпитање у Русији, и он