Otadžbina

46 Р И Б А Р Демон. — Јасније, — шта би? Рибар. — Вечности — ил' мира , Ил' сатри жељу, што ми душу мрачи ! ДбМОН. — Праведан захтев ! Ал' у мојој моћи Једно је само, што ти дати могу : Где живот пада — разум може поћи, У сјајно крило побеђеном Вогу ! Над мрачним гробом кратковечних сласти Истина вечна ко. гранит се диже, 0' ње мудрост в.тда у божанској власти, До које само дрски разум стиже. Ал' стани мало. У животу твоме Јеси-ли ам'о задовољних дана ? Ил' тренут среће у животу своме Јеси-ли стек'о без крвавих рана ? Зар нисн плак'о, док си Рибар био, За лепши живот. пун варљивих жуди? Зар, познав њега, ниси сузе лио У смешној збрки судбине и људи ? Па где је љубав, овај ремек неба ? У вечној борби у неврат је пао ! Свега ти дадох, што човеку треба, И све си вољно за снокојство дао !. . Па лепа Ззрка .. Рибар. — 0 сирота Зорка ! Лептирак ма.ш — на увелоч цвету, Најлепши анђ'о — а судбина горка Демона њојзи поклан а у свету ! Демш. — Па ти је љубига . Рибар. — Ох не реци тако ! Досада, мржња у мом срцу живи, И њено срце кад закуца јако Моје се буди — будно да се диви ! Шесдесет ноћи прелетеше летом, ПалеНи искру угашених сласти, И тријест дана најтромијим кретом Брисаху печат божанствене власти ! Слободан сам ! О ако ме љубиш Носи ме горе, у пределе красне Онога Бога, кога и ти служиш, И сјајно сунце и звездице јасне !