Otadžbina

ГРАЂА ЗА ИСТОРИЈУ СРПСКО -ТУРСКОГ РАТОВАЊА.

545

поучавао редом старешине и просте војнике, како н шта ће радити. Једну чету 1-ве кл. одредио је, да обиђе ноћу теснац иреко Јаворске Карауле, и поседне косу — внс међ селима Чучала и Сибницом; друга чета преко равањске карауле, да опколи село Џепнпцу, и да спречаваулаз и излаз било Арнаута, било регуларне непријатељске војске, док се цео теснац нашом војском не заузме. Од сваке од ових дв^ју чета беху издвојени по 20 најхрабрпјих војника, који су се имали спустити низ стрмене стране теснаца, и опколити обе карауле, које се у истом налазе, тако, да на пушкомет остану скривени, и чекају знак за почетак борбе, ако се турски стражари неби хтели на бесу предатп — Буљубаша наше клпсурске карауле имао је задаћу да изазове Турке иа стражара, да им саопшти намеру о пролазу наше воЈСке на њихову страну, и да им понуди бесу с тим, да их ни глава заболети неће, ако се мирно предаду. Тачно у 4 сах, из југра стнгла је наша војска козничана 1 /^ бат. 1-ве кл. и I бат. П-ге кл. ови спредњачама наоружани, лака батерија н до 15 коњаника — из Разбојне у клисуру. Предводница поче отварати капију пограничну, и буљубаша позва заптије, али оии чим дознадоше за намеру и опазише војску нашу, срдито викнуше (( нема вера, нема беса" и опале из пушака, на што им наши из заседе одговоре и тако их збуне, да су скоро на сваку одбрану заборавили. — Пет турских стражара погибе око карауле, а остали нехтев се предати изгореше заједно с караулама. Пролаз кроз клисуру био је у толико тежи, што је тада јако киша падала, река Блаташница, која кроз теснац иде, придошла била, а осим тога је разних засека и препречних срестава било, које је за пролаз батернје ваљало отклонитн и пут направпти.