Otadžbina

550

ГРАЂА ЗА ИСТОРИЈУ СРПСКО-ТУРСКОГ РАТОВАЊА

раше се једнако гледајући који ће му главу одрубити, мислећи да и ма поступамо с њиховим рањеницима, као они с нашим. — Пошто ни ја арнаутски а и он ни турски ни сриски већ само арнаутскп говораше, имадох муке, док га мимиком уверих, да се нема чега бојати, и да ћу све чинити , само у корист здравља његовог ; најзад пошто рана превијена беше — прострељана. десна голењача — донесох му средотва да се подкрепи, којим сам располагао, ракије и кафу, али ни тада, ни другог пута хтеде штогод узети, док или г. Бинички или ја или на^зад који од наших најпре не сркне. Тако неповерење ! Ампутацију му предлагао нисам, јер нити сам инструмената, нити зато нужне асистенције имао, нити је близу које пољске болнице било, већ га у болницу крушевачку одправих, где му је ампутација предлагана али коју не хтеде дозволити, говорећи „Алах је тако хтео» и «морам цара најпре питати" и тако и умре доцније услед руаетЈае. Исти рањеник причао је да је 7 — 8.000 Турака тада клисуру напало. г. Бинички је са својим коњаницима који заслужују да им се и име помене и који заиста заслужују да им медаља (( за храброст" прса кити, на име Илијом Савићем из Богпша и Ивезићем из Бруса, као и са оном другом двојицом, био у највећој тучи куршума, тако да војници свуда говораху „њега куршум не бије». Одмах на рањеницима извршене су само екстракције кугала и нешто најнужнијих операција, остали су сви сироведени крушевачкој болницн. Наши мртваци нађени су махом сасвим голи свучени и без главе Опомињем се ађутанта трстеничког баталиона, који је због шале познат био, да је такође без главе нађен. 13-ог и 14-ог Јула дође у помоћ I бат. Јагодинаца П-ге кл , 100 Добровољаца и 2 мерзера.