Otadžbina

ГРАЂА ЗА ИСТОРИЈУ СРПСКО ТУРСКОГ РАТОВАЊА

555

Иза кућа где Везенко с Арнаутима беше, беше мало шуме. и ми на велико чудо наше опазисмо иза исте, на 600 корака удаљеноод нас, да су се Арнаути с Везенком упутили главном логору турском. Иђаше један коњаник напред, Везенко за њим, и 16 људи у двојим редовнма. Шта да се ради ? — Везенко је потпору, која је послата бпла, сам вратио ; да се пали ? — не сме се, јер би лако и Везенка убити могли, или би му Арнаути у љутини главу одрезали, а међутим могуће беше, да је отишао да уговара. Чекасмо подуже, кад око 1044 сах. зачусмо пуцњаву иза нас код наше главне војске у Чучалама. Брзо преко брда полетимо натраг, и видосмо све у бојном поретку. Пуцњава беше чарка, на предстражи. Истог и идућег дана слате су јаке страже на дочек Везенку, али исти никако не дође. 30-ог Јула дође заповест да се крушевачка бригада 1-ве кл. за Делиград крене; у 5 сах. по подне пође г. Бинички с бригадом и ја са њом за Делиград; преиоћисмо у Мајдеву, од куда се 31-ог у јутру кренусмо и на подне у Крушевац стигосмо, по нодне даље и преноћисмо у Ђунису. 1 ог Августа стигосмо на Делиград, а уједно и телеграм г. министра војног, да се одмах у Београд вратим, пошто ми је брат см.ртно рањен бпо, од које је доцније и умро. Г. Бинички је даље готово у свима борбама у моравској долини учествовао, беше још два пут лако рањен, и то у леву пету и леви кук, али при том никако команде не остављаше, док га 18-ог Септембра непријатељско зрно унеспособи за прошлогодишњу даљу војну службу. Његовом војничком способношћу, строгим а при том љупким понашањем, стекао је особито поштовање код народа вароши и округа крушевачког, и с тога