Otadžbina

0 ГЉИВАМА и вгењу

607

Вегетација гљива свуда је распроетрањена ; њени су представници свуда настањени. Ретко је то место где органских тела има, а да у исто време не елужи и за становиште гљива. Може се ве!) напред замислити, да овака једна врло богата и распрострањена група организама, ма на какав било начин задире у. економију природе. Нама ће се ближим посматрањем показати јасно, како ова растиња и ако су већином одвећ мале ипак у баланоу природе односно у борби за опстанак, врло важну улогу играју. Ми ћемо нокушати да то у слици представимо. Паразитне гљиве навале најпре на поједине индивидуе по кад-кад искључиво на извесне Феле животиња и биља. Оне се наетањују помоћу њихових спора (семена) на нове индивидуе истих Фела, ма да су ове расгурене и с другим Фелама измешане. Према овим последњим, могу ове гљиве да буду сасвим индиФерентне. Оледство ове напасти је то, да нападнуте индивидуе обале и њино се Јгинуће ускори. И ако је једна Фела у неколико овим паразитима заражена, ипак је она у стању да се и даље расплођује (као и плућна туберкулоза код људи) а с њом у исто време и ова болест, односно гљиве; напослетку размножавање ове болести добије карактер епидемије. Заразне болести многих култивираних биљака, као и врло многих, које у дивљини расту (само што се на њих мања пажња обраћа), дају нам за то снажне доказе. Са практичког гледишта у овом су случају шкодљиве. С друге пак стране тамане оне сваке гедине ужаеан број гусеница, мува, и т. д. У овом се случају, а доцније ћемо још и више споменути, могу назвати корисне. Из овога се јасно виде у природи разне партије, које се међу себе трве, једна другој не да да надвлада и та борба тек је у стању да одржи у природи баланс — „да не криви ни тамо ни амо". Тек што је организам заразном упливу паразитних гљива подлегао — угинуо, а већ се другог рода гљиве грабе и отимају, да на несрећној жртви себи земљиште освоје. Оваке гљиве, које на мртвим органским телима преотимљу мах, зову се, као што рекосмо, сапрофити. ^ При извесној температури у присуству влаге и атмосФерског ваздуха, наступа у мртвим органским телима распадање сложених једињења у простија. Резултат је овога труљење : органска се материја растроји т. ј. процесом горења одваја се у угљену киселину, воду и амонијак и у околни се ваздух распростире. Од свега тог остаје само релативно мала количина несагорљивих (минералних) састојака — пепео.