Otadžbina

југословенска народна кпска пдјезија

621

сваки них од мене ЈФаше поштен дар за части љубене али град ал тимар. А кадај силан цар мир са мном увећа, остављах у иехар њих љубав, заБлећа! срамота пак већа, ку има свит знати, • виром бих обећа цару њих издати. Дсчеках пригоду на пол.у Косову, да Јанка војводу невирним прозову; рекох му, да ни смин на цара удрити и да је вазда лин међаше робиги; чиних га бој бити: глас трубље затруби, хотећи добити несрећом изгуби, витези погуби, сам једва убиже у гору кроз дуби, зач га ноћ достиже. То увит мој бише и моја издаја, да турци робише Косово до краја. и т. д. То казује по песничкој фикцији Бараковићевој, сенка онога Влаха, што му на горн.ем свету изговори познату тужаљку, коју је у доњем свету чуо из уста проклетога деспота Ђурђа и поверио песнику. Али мени се чинк, да се тај опис оснива бар у неколико на садржини народних песама, по што боље приличи њима него правој историји. Тако на пр. „Стипана Мусијевића", који се овде помиње као пријатељ деспотов, мислим да налазим у Богишића бр. 31. под именом „Мишић Стјепан". За сада остављам на страну, да ли оба имена означују једнога истога човека, који се под именом познатсга Мусића Стјепана помиње у време прве косовске битке, и у том би се случају иобркала прва и друга косовска битка. Али Бараковић, ма да је и из народних песама црпао, није могао опростити Ђурђу Бранковићу грех тога вероломства; а народне песме прећуткују то са свим, па и у песмама, које је Богишић објавио, у са свим другој светлости представља се деспот. Радо остављам зналцима историје онога доба да пресуде ниЈе ли вероватније, кад се тако схвата улога деспотова, као што је схвата Бараковић или Витезовип и остали католички писци, да су народне песме о деспоту које се у Богишића налазе, дошле и распрострле се међу католичке Хрвате. , Из наведених примера дубровачко-далматинске књижевности, чије је потпуни.је издање јако желети, можемо извести како се мислило у оно време, а то се не сме мешати са данашњим политично народносним тежњама; ти примери показују, да изрази „Угрин", „утарски® доиста беху врло познати и врло популарни, којима су