Otadžbina

40

ПОСЛЕ ВбМВАРДАЊА ВЕОГРАДА

и походио Његову Светост. Затим су, свакога даиа, следовали ручкови код представиика гарантних сила : код енглеског, који је отпочео низ ових свечаности; код аустријског, који се упињао, да својој гозби да карактер весеља „Фамилијарног и суседског" ; затим код руског, па код Француског посланика. 29-г угостио је кнеза министар спољних послова на своме вилинском летњиковцу, у Канлиџи, где су 1862. држане седнице КонФеренције, која је, усљед бомбардања Београда, била сазвана, па онда онако упорно одбила да учини оно, што сад таво предусретљиво чини. Гозбе и весеља ређала оу се из дана у дан, докле кнез није замолио прајског посланика, да им учини крај, кад је ред на њега дошао био. Пажња. коју су и страни посланици и турски државници указивали кнезу Српском, није изгледала као пажња према кпезу васалу; дочек је био крал>евски. Но у сред гозбе и весеља, није се заборавило на по•слово. Кад је кнез партикуларно походио два главна министра султанова, додирнути су и одношаји између царства и кнежевине, но с мером и тактом. Писац ових успомена, који је имао част да прати кнеза на овим састанцима, оме забележити, да се ни каква обавеза није примила, да будућност није ничим ангажована, и ако је Фуад-паша вештим начином покушавао. да изазове кнеза на ово тугаљиво поље. Објашњавања су остављена Мариновићу, који се трудио, да се нигде не прекораче границе, у којима се Порта може успокојити, а Србија да се _ не веже. Суштина свију говора, и кнежевих и његових, сводила се на то, да обадве владе, турска и српска, треба једна од друге подједнако рачуна да држе У исто време ја сам расправљао питања односна иа предају градова и на (( иоједииости п . Преговори су сведени на ове тачке : 1, мусломани, који имају имања у Ужицу и Соколу, могу продужити рок за продају истог, у колико то нису могли учинити раније ; 2, Али-беј остаје