Otadžbina

к о к р а д е

577

знаш ког. Питам га : шта ту радиш у то доба ? „Пош'о сам на пијацу, видим тебе па сам те дочекао», каже ми он. Знао сам, да није чиот пос'о, али сам ћутао. Чувар је иш'о са мном до нагаег сокачића и разговар'о ме. Кад смо били спрам Владине куће, ветар страшно духне и нанесе ми нешто у очи. Огшпам лице руком — влажна земља. Скоцало се, откуд влажне земље ? Погледам лево — Владина кућа прокопана. Ћут'о сам. . . Кад сам видео младуј, вратио сам се друштву. . . И тако ја знам где се могу наћи покрадене ствари. — Ти то не ћеш казати господару ! — Богме казаћу ! — Онда ћу и ја казати, шта си све ти лане покрао. — Можеш, ал то се већ нигата не може код мене наћи, а Владино перје и масти наћи ћемо код тебе. — К'о да ћу ја чекати, док ви не дођете ; Марко се злобно насмегаи и без (< збогом остај" окрете се својој кући. Пера је урадио као што је претио. Господар га је корео, што то није одмах јутрос јавио. Знао је и комесар, знали су и чувари, да Марко своју браћу напушта да краду ; али нису га могли никад ухватити. Тако је Марко заједно са чуварима плаћао штету па је увек имао лепу хасну; крао је обично таке ствари, које се лако не могу познати : рану, маст, месо, перје. Елем комесар ће баш да пошље момке Марку, да га премету, кад ево ти н>ега главом. Приђе Господару. — Десетицу сам део једном човеку, клео ми се да зна, ко је покрао Владу. — Ко је ? — Сима Воргић. — Море, били сте већ па нисте ништа нашли ? О таџбина IX, 36. 37