Otadžbina

И 3 ПОЗОРИШТА

Максиш Црнојевић трагедија у 5 чинова од Лазе Костића. Још пре неколико година, кад бих год прочитао Максима Црнојевића обамирао бих у усхиту његових елегичних узвика и испрекиданих уздисаја, који ми параху груди, наводњаваху очи сузама, а прса надимаху, да ми препукну. Колико сам пута бацао књигу на страну и ходао дивљим корацима по соби декламујуКи га, не бих ли се ослободио оног тешког терета и растерао сузе што ме дављаху ! Како је свега тога сад нестало ! Ову књигу што увек жудно дохваћах, кад ми млађано срце киптијаше љубавном сетом, онај молитвеник мога срца, узимам сад чудноватом неком смесом осећаја незадовољства . . . Моје мисли и осећаји не застају као некад на самом комаду, него и неотице прелећу на писца његовог. У место да се топим у раствору његове дубоке и потрешене лирике, нека критична мудричења не избијају ми из главе. О, како ти завидим младости моја, кад не излажах из самог одушевљења, кад држах људе за бесмртнеса цигло једне на изуст научене њихове песме ! . . Како бих се радо вратио твојим сентименталним лектурама, да се нисам и без воље обећао оном духу «кош свакад одриче, увек на зло смишља, а вечито само добро ствара« или другим речима, МеФисту Критике. Воже мој, осећам се као онај грешник, који се излеченим и равнодушним срцем враћа и разговара с оном, која је некад била предмет његове најватреније љубави. Али сада смо већ ушди, и немамо куд натраг.. . Ја не знам, да ли сам ја 1'едини тако разочаран; али је непобитан Факт, да је некадање урнебеско одушевљење према «Максиму Црнојевићу,» уступило места некој све растећој хладноћи. «Максим Црнојевић" је још онај исти, ако не и бољи, од како је прешао преко Хаџићевог «чистилишта;» али ипак за то он испашта сад првкомерно одушевљење и претерану услужност, које су предусреле песника одма чим је стао ногом на драмску стазу. Реакција је увек равна акцији. Ова дубока аксијома вреди подједнако, како у моралу, тако и у Физици. У колико је агресивни покрет јачи и силнији, у толико ће једног лепог дана бити и реакциЈа неправеднија и огорченија Нема већег безумља, него кад се још у почетку жуди за највећом наградом уложених напора; јер је ово најсигурнији пут, који сву бу-° дућност води известној пропасти. Публика је грозан каматар. Ак