Otadžbina

16

ЧУДО ОД САХЕР — МАЗОХА

«Па ви оами, Антополе. Кад сте први дошли к нама, вама је било врло добро нознато наше стање, нама ваше није. Ви ннсте требали никад то да заборавите, да сам ја скромна девојка, која живи од своје зараде, а ви да сге човек из богате и отмене куће; ви сте знали да то није лепо и да то не води ннчему доброме. «Ја сам вас љубио, неисказно.« «То је баш оно, ви сте ме љубили, па сте ме после оставили.» «Молим, никаква пребацивања.» «Ја не тражим ништа, ја хоћу само — јест — па зар невидите сами, Антополе —» и она поче плакати. «Сцсна, и мрмљаше он нестрпљиво, «ви знате да ја то не волем.» «Ие ћу више плакати,» прекида га она брзо и ^бриса сузе, «ја нисам ишла на то, да вас кињим.» „Даклем, шта хоћете, Никазијо.« Он баци цигару и поглела на сат. «Шта хоћу ?» гоБораше она тихо али одважно и решено, ја хоћу оца своме детету, Антопол пребледи и погледа мрко на страну. «Ја се осећам мајка, већ неколико месеци," настави сирото девојче, кад сте ме напустили, ја сам ћутала, из лажног стида; и онда сам ћутала, кад ме је мајка од себе отерала, кад сам се мрзла и гладовала; ја сам се још једнако и надала, да ћете се вратити и сетити своје дужности и да вас не опомињем на то; али сад, кад свакога дана, тако рећи, сваког часа очекујем дете, коме сте ви отац, — сад не могах више ћутати.» «Ви сте добро учинили, што сте ми писали,» одговори Антопол дирнуто, «ви сте добро девојче, Ннказијо« Ја знам, да сам ја отац детету, што га под појасом носите, и да други нико не може бити, и ја ћу своју дужност испунити, брчнућу се за вас и дете, док сте годживи.» «0! није о томе реч, мрмљаше девојче" макар