Otadžbina

22

0 ТРАГИЧНОЈ КРИВИЦИ

тим страшним примером покаже, да се свака кривица већ на земљи свети ? Онда бп бпо тај пример ове по себи праблетатичне пстине рђав, јер ако меримо мерилом моралне правичности, изгледа, да је врло мала казна у одношају према величини злпковачкога преступа. Па кад и то не би било, кад би нас у моралноме обзиру збилва задовољавао одсошај између кривице и казне, у чему би лежало трагично одушевљоше, које очекујемо од једне трагедеје и које у нама збиља пргизводи Шекспиров Рпчард III.? 4 Ако би то одушсвљење било само радост, што је аликовац кажњен, онда би морало човека одушевити, кад год би се извршила пресуда над којим зликовцсм; али се из искуства зна, да само просте људе пргвлачи јавно извршење пресуде, привлачи сурову светину која није кадра, да се одушеви. Или није Ричард П1. трагичан јунак, или је вешт песник у стању, да претвори морално отужан карактер у естстично привлачан. Да видимо,да ли стоји ово последње. Ричард III. јесте зликовац најужасније врсте, зликовац не, што је слаб, већ што тако хоће. Поред тога, што је зликовац, још је и ружан, те тако је гнусан у свакоме обзиру. Али се гнушање, што пам је одмах у почетку толико улева, да се већма не може .улити, у току комада ублажује и на његово место долази полако пптерес друге врсте, који све више наличи на особито биће естетичпе симпатије, што се више показује, како је он одлучна карактера, како су му смели и велики смероои. Те особине у Ричардовом карактеру, што све јаче излазе на видик, приморавају гледаоца, да се све већма удалл је од моралнсга гледишта, са кога пресућује, и који му на срце мсће стварни интерес према исторпскоме Ричарду и које још у почетку комада прима, док на крају не усвоји чисто естетични интерес према облику, који је песник карактеру свога јунака дао. Тај облик чини, да је Ричардов карактер узвишен, т. ј. и