Otadžbina

У том се оку угасио плам, Та рука не мож' да подигне мач, Да утре сузе, да устави плач, Да твојој деци пружа мелем лек ; То срце хладно, хладно за навек — Ал' не даље ; доста, доста је. Мутније твоје чело постаје, Све црње твоје очи гледају, А уста ко' да приповедају Онај страховити, онај кобни час, Час, што у црно зави тебе, нас, Час, у ком грешна рука дигла се, Час, у ком мучки нож завитла се, Час, што га ђаво оте од Бога, Да буде само више покора, Час, што га уме тек да смисли ад, Да слабим људма сав убије над, Час, што га нама стари спреми враг, Да узме живот теби, нама драг, Час, ком је страшан, крвав, проклет траг, Час, ког је хтео црн из пакла бес Да владар крвљу свој освешта праг, Да буде жртва мученички — кнез !.. Заборави га мајко само сад. Разведри чело, нек те мине јад ! Види где ти се деца здружила, Где браћа браћи руке пружила ! Тај леден али и споменик жив У сваком срцу блажи стари кив, У свакој души он записао, У сваким груд'ма низ нанизао, Што га кнез низ'о, док је дисао ; Погинут' не ће твоја мисао!

ЈА ита ^Кивковић