Otadžbina

608 модерна уСтавност по живот народа српског у маси феру, али радна снага која преображава ■ о 5лике света, не долази од тих величина но од накупљања и нагомилавања малених и средовних из којих је друштвени свет и Формисан. 1 )« У чланку »народ и радикали" ми смо нагласили све грозе грозничаве нартиске раздражености и слепбће у нас, а овде нам ваља проговорити неколико речи о томе, како ми схватамо начело по коме установе ваља да одговарају развитку народном, и каква је уставност за наше прилике и наш народни развитак ? Но на ово се питање не може како ваља одговорити, ако се пре свега не реши питање шта мн разумемо под именом »народ српски", да ли сељачку масу која је иа броју 99 / 00 или занаџиско-трговачку и чиновничку класу која износи онај малени остатак? Јер ако узмемо прво, онда -су нам потребне установе једне, а ако друго , по све друге врсте. Интереси горњих и доњих слојева, и ако у апстракцији солидарни, опет су у реалности по све супротни. Оно што годи развитку тежачком не да.је хране привилегисаним класама. Неизбежно је дакле да се интереси једних потчине интересима других. Тако се мора у неку руку или пожртвовати већина мањини , или мањина већини. То је Фатална дисхармонија у државном животу не само данашњнх но и свих на свету друштава, која се не да ничим испунити. 2 ) Коренито решење овог Фаталног питања само би се онда могло извести, кад би не само свака област но и свака општина имала свој устав и своје законодавство, од прилике онако као негда малене грчке републике ; али не ваља заборавити да се и с овим не би по све злу доскочило, јер би се могло десити да и у једној самој општини има по све различних стихија за које нису подједнаке установе. Па шта винге с тим би се могло поћи чак дотле, ако би се хтела строга следственост , да сваки човек буде сам себи законодавац! Следствено узевши ту је само међа подешавања установа са људским животом, ту је крајна тачка, где се супротне крајности додирују и крајна култура потпуно ее поклапа са крајним дпвљаштвом, јер се и у једној и у другој прилици јавља појединац као целина независна! Но до те крајности нису полазили ни најсмелије друштвене утописте који су сањали о рају земаљском, јер

1 Сваком је појамно колико има иретераностп у Миљевим речма, кад ее само сети тога, како највећс идеје светске, које изнеше највећи људски учитељн про много хпљада година, нн до давас не прекрчише ееби пута у реални живот народни.

2 ) Нисмо против тога да се задовоље неке меташзичке потребе народног духа па свим облаетима проповедањем блашених пдеала; али смо по све протнв тога што ее полптичке партпје за те маште прнхватају, мешају нх са реалннм Фаткорима живота, и тнме доводе еам живот у забуну.