Otadžbina

РЕМОН, ОД МАРИЈА ИШАРА

619

Ја: (горко и саркастички) Не господине, јер изгледа да незвани врло ласно у њу улазе Моје усне развучене у леден осмејак бацише ове речи као отровану стрелу. Он: (мирно, као човек у оклопу) А ја, видите, хтедох да је купим за рачун једнога мога пријатеља. Ја: (с изразом <( шта се то мене тиче? и ) Е да ? И ја хтедох да пођем покушавши да га поздравим Он: (крунишући своја злочинства непристојношћу) 1'азда је од куће некакав чудак , Инглез шта ли... некакав г. Бернет, па неће да прода кућу, а то ме... Ја: (сухо, са презирањем које уништава) Збогом господине, ја имам посла! И ја га оставих грдећи га у себи што сам могао жешће — Ах угурсузе! Даћу ја теби „чудака" и «некаквога" г. Бернета, кад он има ћерке као што је Мара. Нисам могао да се уздржим од срџбе — О ниткове ћелави, крезуби, о ти мумијо сасушена, ти да кажеш за г. Бернета „некакав г. Бернет" ? Безобразниче један ! Та иселићу се из квартира колико сутра!И одмах почех тражити стан у Јелисејским пољима.

10. Дошла је!... Видео сам је! Прва је служба у цркви у шест сахата. У четири ја сам већ био на ногама. Франсоа, који се синоћ опио кад се вратио из штедионице, за што сам му повратио моје уважење, још је спавао. Обукох се сам. У пет сахата био сам на црквеним вратима. Она беху још затворена Одатле се кренем пут Габријелске авније У пет сах. и три четврти почеше звона да зову верне на јутрењу. Она оглашаваху наступање моје среће. Ах како су слабога гласа звона Шаљоске цркве. Једва ако се чује на раскршћу јелисејских поља. Да сам богат човек