Otadžbina

6-2«

РЕМОН, ОД МАРИЈА ИШАРА

из позоришта пред свршетак преотаве, умела је у каквом буџаку кулоара да испусти по једну од тих ружа тако да она увек падне крај мојих ногу. Еле кад се ја једном сагох да подигнем драгоцени цветак, залети се херцег да ми га узме. — Господине — рече ми он раздражен, а опет хладно -— то није ваш цвет! — А ја мислим да јесте, кад је у мојим рукама одговорих му ја с висина. Он пробледи, и не знам шта би одговорио, али Мара беше само два корака од нас. Она се окрете чим је чула наше гласове, па бојећи се моје усијане главе, — Ах, — насмоја се она гласно — покварио ми се букет, испала ми најлепша ружа ! Њен ведри поглед поврати ми памет, и ја рекох — Госпођице , ја сам подигао ружу да вам је вратим! И пруживши јој цвет ја се дубоко поклоних. — Хвала по хиљаду пута господине и опроститс Г — рече она поздравивши ме љугшо. Мабел ми се ругала својим подсмешљивим осмејком; алп Мара, принуђена да опет прими своју ружу, подиже лепезу до уста да ме колико толико утеши.... Оне одоше и ја остах сам с херцегом, којп се врло чудио моме радосном лицу; он није могао више сумњати да је лепеза учинила мени некакав уговорени знак, па ме је мерио од главе до пете. Ми смо со одмах разумели, али поред најбоље воље да се дочепамо, ^виђасмо да то не може бити на ономе месту. Ми се дакле поздрависмо учтиво као мегданџије пред борбу, иа одосмо сваки на своју страну. Ово супарништво отпочело је серију мојих страдања. Херцег Сонозански могао је да уђе у кућу сер Џорџа и дању и ноћу, тако исто и код леди Стаунтновице где се ја нисам смео ни претставпти. Он је брзо прокљувио све моје ујдурме. Оно прикривепо месташце у позоришту