Otadžbina

624

РЕМОН, ОД МАРИЈА ИШАРА

Видевши једно јутро да сам се са свим заплео у моју сопствену паучину, реших се да замолим г. Филбера за савет. Једна реч г. Девилара била је довољна да ме г. Филбер прими најљубазније. Људи који су доиста даровити, свагда су љубазни и с њима је лако говорити. Он ме није ни мало одвраћао од намере да се одам књижевности ; моје частољубље изгледагпе му са свим природно. он узе мој рукопис и одреди ми састанак за сутра. Целу ноћ проведох у трзавици. Знао сам да сада Филбер чита моје дело, а оно ми сада изгледаше тако ништаво, празно, без духа, без новине и занимљивости да ме беше од њега стид. Ах, када би му могао отети рукопис. У сахат уговорени ја дршћући стадох пред мога судију. — .Јесте ли прочитали ? — упитах плашљиво. — Јесам. — Па ? — Ви имате дара. — Довољно ? — Много. — Шта ми недостаје ? — Оно што се тече само собом: Живот и године. Јотп сте сувише млади ! Проклета младост, ја бејах на њу са свим заборавио. Ова моја крвна неприја,тељица, која ми је главна сметња свакој мојој срећи, ето беше забола своје канџе и у моје дело. — То значи — рекох ја жалостиво — да је мој роман без живота, проста детињарија ? — На против — рече Филбер, у њему има баш сувише радње, сувише отмица, дујела. То вас баш издаје да немате искуства. Ви сте направили огњиште које не загрева него све сажиже и прождире. Нрава снага је у