Otadžbina

600

КАРАЂОРЂЕ И РУСИЈА

ПАУЛУЧИ БУДБЕРГУ Ј№ 213. примљено 31 јула 1807 г. Госиодине ђенерале, Пошто сам свршио моју мисију у Аустрији и предао рапорт конзулу Пелегринију у Трсту, отишао сам у Земун, где ми је пуковник, ко.ји командује на граници, изјавио да ме не може пустити да пређем у Србију, јер у моме пасошу стоји да путујем у Влатпку , па није природно да идем тако у наоколо, да два пут прелазим Дунав, да издржим 7 дана карантина, Из разговора са тим командантом видео сам, да он има тајна унутства да отежава колико може прелазак странаца у Србиј/ таквих, за које би се могло претпоставити, да траже политичких свеза у тој земљи, али тако исто, да не постоји никаква позитивна забрана, која би компромитовала његов двор. Приметивши то ја му рекох да ћу, ако он и даље буде ми бранио да. пређем у Србију, послати штаФету нашем посланству у Бечу, да му се тужим на то насиље. Ова претња поможе, и ја сам 18 Јуна прешао у Београд. Примише ме са знацима поштовања, али то се понашање промени сутра дан , пошто су неки земунски трговци говорили са г. Младеном Миловановићем Командантом Београда , уливши му нрогив мене неповерење, које се још увећало одговором аустријскога команданта, који ме представи као варалицу. Моје незнање рускога језика још више утврди Младена у његовом неповерењу, јер он је човек по себи неповерљив, незналица и суров. Побојавши се за своју сигурност, у след збуњености оних, који су ме опкољавали нод маском да ми указују част, помислих да ће ми користити, да задобијем поверење г. Мијаила Ивановића Филиповића Грујевића, секретара код београдског команданта, који је уједно