Otadžbina

13 2

тлмо лмо цо ието у

сигурни, да ће свугде имати лепе добгти за њ. Скупоцену робу ове врсте немају ови телалн. Она се може добити на крају, код европских агената, који је прпбирају за извоз већином за Франдуску. Занимљиво је гледати ове јеврејске трговчиће, како вегнто манппулирају рукама с обе сгране по врећи, износећи сваки тренут нов завежљај исрја, као они сарафи у Цариграду, што по васдан сипљу талире из једне шаке у другу, тако и ови једноплеменици њихови без пре»станка премећу и ваде своје перје из вреће, и кад год рекну да ће извадити што финије, редовно изваде што лошије. Док се ногађају они то исто чине, а кад се погоде, онп изваде одиста тај исти завежљај, па ппак није исти: два еу спољна пера нста, али унутрашња два су ређа, лошија. II Ту вешту промену они врше просто дотицајем, и не гледећи завежљај. Опи прстима распознају сваку перушку у њнховој, врећп, као оно вештп картапш, што распознају „маркирану" карту, па све да је знак на њој и неприметан профаном — прсту. Да скренем мало пажњу свога чпталачког сапутника на околпну, која нигде у свету није тако занимљива као овде. У луци око нас врви шарени и жагорни псточнп свет. Рекао би све се људске расе ту ирикупљају као по договору г толики су разнолики типови , што пролазе мимо нас ГГа каква разноликост у гласовима! Пљескање весала, узвпци мрнара и баркарола, крештање Сомала, лупа гаравих амала, што товаре, у брод, писка паробродских сигнала - све то бруји около нас, дневи ноћп, без престанка, без одмора. Нема часа да у Аденску луку не улази, или не излази из ње но ко.јн брод. Ту је стицајна тачка свију главних, ту мета свих локалних источних линија. Алп какве су то „локалне" лини.је ! Оне се зову „Занзибар, Персија , на чак и реунионска острва" — све се ту стиче, да преда своју робу великим европским бродовпма. Свако је у тој плиткој и загушљнвој ауци жури, да што пре сврши па да јој окрене леђа. Отуд