Otadžbina

Б У Д Ч Е

11

познадох. Ка'1 год месец у ведрој ноћи заспја над Лесковцем, ја га питам, да ли ниди тако исто и Београда ? како је тамо ? да ли види моје опустеле дворе, или их више и нема ? можда се не нознаје вигае ни место где су били? Колико год су пути прелетали у јесен ждрали на далеки југ. ја сам их пптала,: Пдете ли од Београда ? Носите ли ми поздрава из њега ? Је ли још онако диван ? Има лп у њему још пријатеља, који ме се сећа овамо у даљини ? Колико сам нути у пролеће поздрављала по њима станак моје среће. 0 господине, гледајућп те овде у својем дому, чини ми се. да ми је ту и цела прошлост, моја младост, моја срећа, мој мили завичај, мој лепи Београд. Туркињи грунуше сузе низ образе. Иво ћуташе и осећагае, како му се груди сгежу а очн пуне сузама. Речн ханумине коснугае му се срца и он оде мислима за њеним причањем. Старица убриса очи, па се окрете право њему. — А Милан, рече, није у. животу ? — Преминуо је давно : једва се сећам тога. — Сирото дете. Никад се није одвајао од моје деце. А и тебе сам толико пути успавала , синко , њихајући те на овим истим рукама. Али си онда био мали, управо вргањак моје Зулејке и не бих те за цело познала, да ниси тако налик, зло се не прнказало, на покојног брата и на оца. Он је сад стар ; можда њега не бих ни познала вигае. Да ниси с њим догаао у Песковац ? — Нисам ; већ са ујком Акеићем. — Једва се сећам имена. Али оставимо се тога. Сад знаш ко сам и нећега имати нигата против тога да ми будеш гост. Али сад треба да те познам и с мојом Зулејком и да кажем и њој ко си. Ханума уста са миндерлука те огакрину врата гато воде у другу собу и викну кротким материнским гласом :