Otadžbina

168

РУЧНЦ РАД

саветп речима, да се деца чувају од назеба, кад су знојава, не иомажу. Ономад, кад смо то отимали град, пошто се свршила „љута бптка", свн су се пушили од зноја. Ал за дивно чудо, никоме нијепадала ни на крај памети моја поука са часа о чувању здравља. Тад ја викнух: „Децо! Ми смо знојави, па можемо сад овде лако да назебемо. За то ајдмо у школу, да оданемо, док нам ирође зној".. Сви су се радовали тој опомени, п одоше заједно са мном сви скакућући у школу. У школп се одмах отпоче жив разговор најпре о минулом боју, а после се прешло и на друге стварн, па н на чување здравља. Оно неколико речи, што сам им тад рекао о чувању здравља, знам ла ће вшне користити, но сва пређашња предавања сатима. Боже, чико, да ми је да си нас у том разговору видео! Оне срдачности, оног љупког и прпродног разговора ннсам чини ми се, доживео, од како сам се родио. Право имају сликари. што сликају анђеле у виду деце. Где деца нису по срцу анђели. ту смо их ми маторп ђаволима начинили! Па да знаш. како су ми сад и ђаци друкчији. Да ми је бог зна ко причао, да може икада овако брзо и овако велика промена да се деси с децом, не бих му за бога веровао. Али сад сам својим рођенпм очпма впдео Деца су ме заволела. II за чудо, да и .ја децу сад некако внше волим но пре. Па ми и предавање иде боље од руке. А и деца сама сад и боље пазе и боље сватају. II ред ми је сад куд и камо бољи, но нре. Све ми је пошло у школи како се само може замислити. П за дивно чудо, сад ми деца бољеи у шкоду долазе — просто им је омилпла школа Замисли. чико, пре неки дан дође ми један човек, и моли ме, да му дозволим, да му дете тога дана остане од школе, јер има да му иешто помогнекод куће у неком преком послу. Ја најзад дозволим. Но дете је већ бпло дошло у школу, те за то одем, да му рекнем, да пође с оцем. Па, шта мислпш, шта је било? Дете не хтеде да нде Кад ја навалих на њега, оно стаде да скупља ствари. али — плачућп! То ме је потресло, и било ми је Дошло, да се н сам заплачем. Кад то впдех, а ја га оставих пре подне у школи, с тим да остане само после подне. 'Баци су му се сами обећали, да ће му све испричати што ја будем говорио, а ја се опет обећах, да ћу му све ноказатн што будем показивао. Кад поприча његовом оцу, који је чекао у ходнику, шта се десило, он слеже раменима, па вели: „Кадје тако оно нека буде, како ти велиш, господине. Ја видим, да си му ти бољп отац, но ја. Кад сам ја пшао у школу, нису могли да ме до•терају у тнколу; а сад човек не може да одвоји дете од школе. Свет