Otadžbina

Б У Л Ч Е

29

— И чека ћеш ме док се тако вратим у ЈГесковац? На то питање беше већ много лакгпе одговорити, али Зулејка и сад ћуташе. — Хоћега? уппта Иво понова. Зулејка клпмну главом. — И онда ћеш поћп свуда, куда те .ја поведем? Зулејки удари крв јога јаче у лнце. — Тада ће и твоја мати видетп опет њен милн Београд; моћи ће п да се пресели тамо и тако ће бпти срећна опет као некада. — Моја матп? о како би срећна била она! Али како то може бптп? Она је Туркиња и ,ја.... — ТвоЈа матн није Туркнња, прекиде је Нво. Она јекћп хришћанских родитеља. II тако ти као њена кћи немаш да презаш нн од чега. — А ги? — Пз истога разлога ја још мање. — Пване! — Грлице! Зар не говорим нстину? — 0 тако лепу истину. То беше доста. Нво јо.ј дође са свим близу, узе је за руку и рече: — А сад, грлице, збогом. Сутра ћемо се опет впдети. II како беше близу ње, пребаци јој у једном тренутку руку преко плећа, притиште је себи на прса и врелим пољупцем запечати цео разговор. То беше нотврда за све, да је у истини зборено. Она сва задрхта и Пван осети како се заљуља од узбуђења, осети како му клону на прса. осети са свнм близу својега њено срце, које поче бурно да куца. У иребледеле образе полете јој крв и она сва норумене од стида помешанога сад и са уживањем. Очију не смеде подићи и тек кад је Иво тихо и нежно неколико пути зовну по имену, усуди се да га погледа. Бегае то поглед онакав, са каквим