Otadžbina

Б У Ј1 Ч Е

37

„лом повести ел Зулејком, ако неће лепим. и да ће јој запалити кућу у том случају. Зулејка је бона и очекује га као сиаситеља. На свршетку га још један пут преклиње да похита да их избави од зла и беде, јер лако може бити доцне, „а тада ако буде силе од зулумћара, Зулејка за цело неће преживети, а то ће и њу отерати у гроб. Пван беше као громом згођен. Требаше времена док дође •себи и смисли шта да ради. Пре свега показа родитељима писмо, па иохита у министарство да моли за одсуство, које п доби. После подне спреми се за нут н сутра дан седе у каруца заједно са момком и пође на пут, који му се учпни дугачак као преко света. Дани му се одужише у читаве године, док најпосле четвртог дана око подне стиже у Лесконац. Не хтеде ићи рођацима, већ одседе у хану, да се прихвати јелом и да распита од људи, шта је с Турцима: јесу ли још ту и спремају ли се да се иселе. Таман седе да пор.уча и у хан уђе пандур капетанов и стаде тражити неког очима, а за тим дође механџији, који таман нослуживаше Ивана. — Је ли био овде ећим Ливас Ефендија? Механџија у место да одговори на пптање задуваном човеку, коме изгледаше да је заиста нужно да дође што пре до лекара. нађе за нужније да запита: —- А п1то ке ти? — За невољу; несрећа се десила. — Каква несрекја?! примети ханџија багателишући и мислећи, да ће тиме особито угодити госту , који се беше окренуо, да чује и сам,- шта се случило. — Таква.... ноче пандур. Знаш јутрос, кад ови наши Турци нођоше у селидбу.... Иво се трже, а механџија се опет умеша : — Што ни се сака за Турци? Куј гијетераја да беже, нека си ст.г поломе вратови.