Otadžbina

Б У Л Ч ЈЗ

39

па нохитасмо, да видимо шта је. Каиетан се враћа из среза у варош п срећа нас нанесе баш у тај час на исто место. Капетан рече кочијашу да стане и поче да пита . гата се десиЈО. Турди не могаху да сакрију п ми видесмо еиротицу, како лежи у несвести, и тек после неког времена иоче долазитп себи. Мати, која беше ван себе од страха и туге, кад то виде, поче да плаче од радости, иа паде ничице пред капетана. „Госнодине, поче говорити, о господине, сам те бог милостиви посла, да ме избавиш беде и напасти. Ти то можеш, ти си чиновник српскога краља, који бранп моћном руком снроте п слабе од силних н обесних, који подједнако дели правду свима, не иравећи разлике између Турчина и Хришћанина. Не остављај ме, господине, овим разбојницима, који ме силом поведоше у бели свет, где немам никога евојега заједно с овим јадним дететом , што воли доћи себи главе него трпити насиља...." Тако мољаше и нреклињаше Туркиња и господин капетан, — бог да прости ко га роди, смилова се, гледајући је тако јадну, па се окрете мени и посла ме амо по лекара. Шта је даље било, не знам ти ништа више казати, господине, али на сваки начин ваља да похитам по доктора. — -Је ли то далеко одавде? упита Нво. — Доста, господине. — Је ли господин капетан остао еам с њима? — Један је пандур с љиме, али место шф пусто; 5иће сад тамо још људи. — Добро, хвала ти, рече Иво и пружи пандуру добар бакшиш. — Лотражи ећима што брже, па га доведи амо, да идемо заједно на мојим колима. Идем да видим и ја шта је то било; коњи су добри. После пола сата Иво беше већ у колима заједно са лекаром Грком ЈГивас Ефендијом, младим и честитим човеком.