Otadžbina

С Е Љ А Н К А

И дође јој на жао. Очи јо.ј се заводнише; само је срце заболе. »Што ме, боже, не узе да само ово не доживим?!.. Како ћу тамо, на оном свету ногледати у очи тати и мајци! Шта да им кажем?.. И како да им кажем то?,.. Па мој Лаза ! Шта ће он јадан ! Ја сам њега учила свему добром и поштеном па како ће он са њом живети кад она каже да то није паметно ?«... И она осети неку ладноћу и празнину око срца,.... Дан за даном пролазаше. Аница се влада са свим по својој вољи. Из најпре и слушаше Анђелију а после јој рече да је неможе да слуша више : — Ред ти је — ред ми је! — рече јој. — Доста сам ја редовала снајко! — рече Анђелија. — Е?.. па сад велиш: ево је нек ринта и за ме и за се — а?. Не могу, бога ми нијасве, најо! Нисам мојугрбачу на путунашла! — А ја сам могла! И ја сам моју нашла — а ? — упита Анђелија. — Шта си ти радила — ја не знам ; ја знам само за мене ! — Лепо ћери! — рече Анђелија. — П'онда, твоје рубине ти пери а ја ћу моје. — А ову децу; ко ће њих прати? — рече Анђелија и показа на сирочад. — Пери их ти! — рече Аница. — Добро; ја и оћу!,. Има ли још што ? — Има. — А шта? — Оћу да ми одредиш од живине и да мм кажеш: које је моја кокош, које је моја ћурка, које је моја гуска и патка. — Ово је све моје ! — рсче Анђелија — ја сам ово одгајила... А после, у нашој се кући то никад није делило. — Па лепо! Ја ћу мени или купити или зарадити! Анђ елија се трже. Ничега се она није бојала колико да се не пронесе какав глас о њој и њеној кући. — А што, снајо; што тражим ти то ? — упита она. — Ево што тражим! Дође ми ко од мојих — ја оћу да га угостим. — Па зашто је ово гајено — него за то ? — рече Анђелија. — Видиш, најо, ти си на »крај срца« — па ти чоже праснути ћев да ми онда не даш, па ја да се срамотим... Ти мислиш да ја терам инат каки — јок, бога ми!.. Само за то ја тражим. — Све је наше! — Одели тп мени моје — биће најбоље! И Анђелији се немаде куд него разброја са Аницом живину и уступи јој половину.