Otadžbina, 01. 02. 1889., str. 180

АРНАУТ-БУЛБУЛ

177

целој одајп беше мртва тишина. Људи занемели од потреса и тек после неколико тренутака уста један од гостију и поче: — Данас ти је истекао рок Емине, и сад ваља да испуннш своје обећање. Ето нас свију, иа бирај себи ђувегију. Бише нема одлагања ни изговора. — Знам. знам добро. одговори Емпне, и ја ћу одржати своју реч. али сам хтела само, да вас молим, да ми оставите ,још мало времена, да се промислим, можда још три месеца. Сви иочеше да се љуте; само Хасо не рече ни речп. — За три месеца можемо ми сви помрети, викну неко. — Не умире се тако лако, одговори Емине. У осталом што се чуднте, да не могу да се решим, кога да изберем, кад сте сами томе кривн, јер се ни један није потрудио, да ме ичим задобије. — Шта?! Ми се нисмо трудили? повикаше сви. — Зар ти нисам нудио 1000 меџидија? рече један. — Зар ти нисам послао кући златне белензуке за ноге и за руке? наставп други. — Зар ти нисам ноклонио три најлепша ппротска ћилима? викну трећи. И сви имадоше, да је нодсете на по нешто , тако да жагор поста јак, као кад се много људи свађају око нечега. Само Хасо ћуташе, али блед као крна. — Иутите, ћутите! поче Емине и ману руком, да се стишају. Ја ипак морам на ново да кажем, да ништа нисте учинили. Твоје меџидије Јусуфе не требају ми ништа; задржп нх за себе. Ти Јакубе можеш доћи по твоје белензуке, кад год ти је воља! ја ћу ти их вратити весела срца; а на твојим ћилимима, Османе, красота се одмара моја Мејрима и веома ти је захвална на томе. Све то за мене не вредп ништа. За мене сте требали са свнм нешто необично учинити. — Говорп шта? повикаше сви. Ми ћемо послушати.