Otadžbina

690

С .1 II В Н II Ц А

Зар све ово није и сувнше да покаже како Схмо масарошки п картаџнјски профућкали све што је Србија стекла за читаво столеће штедљивога живота, сиротињске муке, за читав век физичког и умног напрезања?

Ако сам у овом спису ма кога ненраведно осудио ја га молим да помисли, да сам ово писао одмах после наше несреће и срамоте, да сам писао крвљу тешких рана, да сам догађаје гледао кроз^ сузе патриотског очајања. Ја сам тражио праву нстину о Сливници, не штедећи ни своје личне пријатеље, ни силне ни слабе, јер сам веровао да нас само горка истина може излечити и сачувати нашу будућност од оваквих катастроФа. Они, којизнају боље од мене праву истину, нека је кажу, ја ћу бити најсрећнији да дадем сатисФакцију за сваку нехотично учињену неправду. јЗ^ЛАДАН "јаОРЂЕВИЋ,

* Кад сам некад пош'о у свст овај бели, На раскршћу стадо' где се судба дели. Као вечност седа, безбрнжно и немо, Ту је Усуд силнн на троношцу дрем'о. „У живот се јјјјрећем,* ја му ти'о реко, „Нек ме судба пратн на поирнште неко!" Старац диже веђе, што му очп крију, „Два се пута спнко, испред тебе впју. »Да — л' би вол'о поћн заблуди и лажи, >,Ил' познања мету твоја душа тражи?«.. Склоппо сам руке, па му реко' тада: „Упути ме старче, где познање влада!" „Ти познању тежнш ? То су тешки иути!" И Усудов поглед стаде да се мути.