Otadžbina

590

АНА КАРЕЊИНА

— Често сам помислила, да мушкарци не< поимају шта је> племенитост — рече Ана, не одговарајући њему. —= То сам хтела давно да вам кажем — додаде она, оде неколико корачаји даље па седе за сто с албумима. — Ја не разумем смисао вагаих речи — каза Вронски додајући јој шољу. Она погледа на канабе поред себе, и он одмах седе до ње. — Да — рече она — хтела сам да вам кажем. да сте ружно. урадили, ружно, врло ружно! — Зар ја не знам да сам се ружно владао?. А.ли ко је крив што сам тако урадио ? — Што ви то мени говорите? —рече она. опттро гледајући га. — Ви знате за што — рече он смело и радосно, не спуштатући очију пред њеним погледом. У место њега, она се збунила. — То само доказује да ви срца немате. —- Али, њен поглед доказиваше . да она зна како он има срце, и како га се она боји. баш с тога. — То о чему и хтедосте да говорите , беше заблуда а нељубав.... — Ви се сећате да сам ја вама забранила да предамном из-. устите ту реч, ту гадну реч — каза Ана и, задрхта; али у исти мах она опази, да је том речи забранила, показала. да има права да њему нешто забрањује, и тиме га је само изазивала да говори о љу-. бави. — Одавно сам вам хтела казати — настави Ана, гледајући му право у очи и сагоревајући од ватре, која ју беше обузела и вечерас сам нарочито за то амо дошла, јер сам знала да ћу васовде наћи. Дошла сам да вам кажем, да то мора да се заврши. Ја никада ни пред ким и ни за што нисам црвенела, а ви чините да^ се осећам крива у нечем! Он је гледапте и беше ван себе од гшве, духовне лепоте њенога лица. — Шта ви тражпте од мене ? — рече он просто и озбиљно. — Тражим да идете у Москву и да молите Киту Шчербацкову за опроштење! — рече она. — Ви то не желите, рече он» За њ беше очевидно да се она присиллва те то казује, а да то није њена искрена жеља. — Ако ме волите, као што вел.ите — прошапта она — учините то ради мога мира! Његово лице сијну.