Otadžbina

224

/ * с м

И драган с ким учини грех ; Он ком је драга и мила и лепа И који злато и душо јој тепа Очаран на поглед и смех. „Па зар за љубав тог др екав Ш' црва. Међ свима више да не будем прва И да ми се руга сав свет ?« То рече грозна и — — - —

И згази свој жалосни цвет. III Учини грозна и језа је мипу, Па скочи нагло и наже кроз тмину. Да бежи без мира и сна. И жртву своју у кецељи поне, До места познатог ето га доне; Ту гроба свом чеду да да. Зној цури с лица а бучи јој глава, А срце обузе немир и страва.

— — — — И земљом га засу, Па уста, зли у истоме часу Чу некакав чудноват шум. Триста јој ножа кроз груди сад мину. Из луга неко се краде кроз тмину ? Ха, злочин је видео њен. Без душе наже, у варош да бежи Ал шта пред њоме то гломазно лежи ? Је л' боЖји то створ ил је сен ? Две светле тачке где с' мичу сад спази, И нешто ладно под ногама згази, Па дрекну и скочп напред. Ал' једну ногу јој замка већ веже И поче доле да вуче и стеже Тај живи, тај ужасни лед. И светле тачке се сташе да дижу И лицу шеноме ближе да стижу 0 ужаса грозног за њу : Два ока то су, два нламена јасна