Otadžbina

230

СРБИЈА НА БЕРЛИНСКОМ КОНГРЕСУ

ношаја, које нова ситуација кнежевине ствара за њу и за Аустроугарску. могне боље оценити заједницу интереса, која потиче из доброга суседства. Држање пуно благовољења које је Ц. и Кр влада заузела према Србији имаће пресудан утицај на дух срискога народа. Књаз чак признаје Њ. Превасходству да га то држање укрепљује у нади да ће моћи, приликом деФинитивног регулисања источног питања на конгресу, рачунати на потпору владе Њ. Ц. и Кр. В. да својој земљи задобије не само независност него и увећање територије, које је безусловно нужно за њено напредовање. Г. Ристић имаће прилике да опширније разложи ово питање и да покаже решења која би била у стању да угуше сваку клицу будућих немира међу народностима, и да им осигурају благодати трајнога мира. Како су ове његове жеље само легитимне, како се оне слажу с општим интересима, то Књаз дозвољава себи да рачуна на потпору Г. Министра, који тако исто мора бити уверен да Србија, ма колика била њена територијална увећања, неће због тога престати бити иноФанзивна за велике државе, и да ће она, што већи буду интереси које буде имала да брани, то више осећати потребу да одржава интимне односе с Аустроугарском монархијом, како би се могла ослонити на своју моћну и пријатељску сусетку. У тим осећањима Књаз моли г. гроФа да прими уверења његовог високог поштовања итд. ГроФ Андраши, читајући у себи ово писмо, више пута је изражавао своју сагласност, и у опште показа да је њиме задовољан. Он изјави одмах г. Ристићу да је готов потпомагати Србију на конгресу. и ако, рече, нема узрока да то чини, иошто му влада српска никада није тражила савета, па бн право било да јој остави да сама и иоследице сноси. «Указивати потпору Србији — рече гроФ Андраши за мене није ласно ни према јавноме мњењу у мојој отаџ-