Otadžbina

234

01РБИЈА. НА ВЕР.1ИНСК0М КОНГРЕОУ

са своје стране претендује да у Куршумлијском м Вучитрнском крају и нема Срба, но да су све Арнаути? На то је г. Ристић дао објашњења о исељењу Срба из тих крајева и о доласку Арнаута. Ма колико да их је, они нису у већини, а дошљпци су. Не може сваки анклав бити држава за себе. ГроФу Андрашију морало је пасти на ум да и у Аустроугарској има становника, које они сматрају за дошљаке, јер он ову примедбу г. Ристића прихвати са живим одобравањем. — Аустроугарска — настави г. Ристић — не може са политичког гледишта зазирати што ће Србпја добити коју хиљаду душа више, а са трговачког гледишга има интереса то да жели, јер се са ширењем граница Србије, шири се и Аустроугарски трговачки рејон. после кога наступа одмах прва, бугарска, баријера, а за овом друга, турска. Кад не можемо добити цел\ Стару Србију. за нас је више питање части, да одржимо оно што смо извојевали. У томе нас В. Пр. може потпомагати. А било би управо желети да нам В. Пр. ту потпору штедро укаже, те да дођемо до неких тековина за које ћемо. имати само суседној Монархији да захвалимо ! Из одговора г. гроФа учини се г. Ристнћу, да Андраши не би марио ако би Србија источио отишла и до СоФије, но наравно, све под условом да се обезбеде аустроугарске трговачке и железничке претензије. У томе смислу Царски Министар сада изложи г. Ристићу своје услоее, без којих — рече — не би могао Срби ју иомагати ни за саме сан-стефанске границе, иа ни за сами Ниш. Као први од тнх услова он помену : трговачки уговор. Како гроФ није ближе означио Основе за тај уговор. и да би се избегло свако неспоразумљење, г. Ристић се дотаче сам питања о јединству ђумручком (ХоПуегешЈ п огради се од њега као од питања новог и неироученог. Г. Ристић упита: