Otadžbina
252
пиротски ђилими
дила. Настојатељ је био неки »Прајз«. Ту се, чини ми се радио и гајтан. Али као што рекох — то је опустело. Између општине и државе била је нека преписка, које је ресултат био да је општина уступила држави „Фабрику" али под условом да је ова оживи. Шта је даље било не знам — али знам да је остала после мог одласка из Пирота затворена, и да је и сад затворена. Ту »Фабрику® ваља под којим било условима ставити у покрет. Она би могла двоје израђивати : гајгам и иредиво за ћилиме. Но ваљало би одмах с иочетка забранити сваки »Фушерај", но да се израђује само конац доброг квалитета. Наравно да би било најбоље, кад би будуће »ћилимарско друштво" било ималац и ове Фабрике. којој би даље проширење било" одељак за ткање сукна или >,шајка, к којим Бугари одевају и наше неке крајеве ; јер бољи „шајак" који ми зовемо пиротски — јесте чак румелијски ! Па како то да Бугарима све иде, а нама ништа ? ! Ја ћу имати прилике да опишем шта сам видео и у буг. занатлијској школи у Софији. 3. Мустре и цртежи јесу такође једна од првих потреба за шире распростирање пиротских ћилимова. Но ире но што приђемо разлагању шта се под „мустрама" овде има разумети, нека ми је допуштено да наведем (у преводу с немачког) једно иисмо на ме упућено из кога ће се видети такође за што су потребне мустре. Виће многима познато име Јоце Савипа, Орбина по рођењу, за кога се зна да је се посветио позоришној уметности и сад је у Немачкој. У разговору њега наши називљу просто »глумац Савић«, ма да је наш уважени сународник душа једног од првих немачких позоришта — дворскога позоришта у Минхену, и није „глумац® већ редитељ његов. Још 1876. познао сам се с њим у Вајмару, а зимус — у Јануару — прошав кроз Минхен (за Париз) не пожалим труда да нађем старог познаника. Тада се поведе реч о нашим Килимовима, од којих је он видео једном у неког инжињера, који је се бавио на нашој железници. Г1о нашем растанку и повратку мом у Пирот добијем ја следеће писмо : »Миихен 26 Марта, 1889. КоП]§т-81та88е 4, II. „Надам се да сте се давно срећно и повољно, са свога пута у иностранство вратили у постојбину, и да ће вас ови редови застати у најбољем нахођењу и добром здрављу. »И ако нисам још, као што сам желео, у положају да поручим један ћилим — то ми ипак српски ћилими дају данас пријатног повода да вам пишем.