Otadžbina

П I' Е О Б Р А. Ж Е Њ А

581

јадајући се шапатом ујаку. Ето, Владо брате, све је ситније сад пред мојим очима, него што сам замишљао. Ето Отрес, па и Котари, па и Задар, па сјеменарија, па ето сад и владика, брате, као прости калуђер.... — Г1а и море! додаде Владо сммјући се. — Море, бога ми, не ! Ње.му част, брате, али ... али узми сад друго њешто. Ето налазим овђе рођака... може бити да ми је баш рођак, иа ето како ми је мио, како се с њим поздравих.... Владо се намрачи. -— Не говориш више с њим? — Не ја. Нити-он то жели, нити ја. А и боље ће бити да ое не састајем, јер би могло бити бруке ! Тога дана нред вече и ми новаци одосмо с другима у чреду. Споредним улицама изађосмо из града на котарска врата, па преко моста. па широком цестом дуж мора, те изађосмо на њеку ливаду у заграђу, одатле даље кроза вртове, и сад разбисмо ред, те смо по водш ходили и трчали. У повратку сретосмо се са дугачком чредом католичких богослова. Све одрасли момци, стасити и лијепи — јер се п данас по Далмацији бирају младићи за свећенички сталеж. Мало даље нопријечи нам пут друга чета чврљака у грађанској ношњи. То бијаху питомци језујитског колегијума. Једна жена затекавши се у тој живој рачвп, повика : — Вала богу! Вране отуда, вране одовуд. биће зла времена. Сутра дан отидосмо у гимназпју. У тијесној улици пред њом, у тријему и ходницима морадосмо се провлачити кроза гомиле младежи. Како су досјетке са свију страна сипале на нас, наши «двисци» (тако ирозвасмо сјеменарце другога разреда поизосташе, па се помијешаше међу њих. Права љествнца младости бијаше ту, од ћоттипсп]и8-а растом пама до рамена до момака, којих се науспица хватила, а све једро и живолазно, али ОТДЏБ1ША КЊ. XXIV "В. 96. 38, А