Otadžbina

113А КИШЕ СУНЦЕ

Јаков прође и седе на кревет. Метну главу у руке, наслони лактове на колена и тако се заћута.... Милојка га гледаше нетренимице.... Оком је премеравала његов вити стас, руке, плећа, и горела од жудње : да то све обгрли својим рукама, да пољуби оно црно око. па онда да се растопи од милости на оним мушким грудима.... Није јој било тешко стајати. Стајала би она тако читав век и мис.шла би да је у рају.... И ако је дворила цео дан, није осећала умора. Нека милина обузимала је њу и при самој- помисли : да је она жена овога човека.... Он је једнако ћутао. Није ни главе покрен о, ни се с места помак о. На једаред диже главу, иогледа свуд по вајатићу, погледа и Милојку, али не баш њу, него некако преко ње па се поче изувати. Милојка 'теде у првп ма' прићи да га изује, али не смеде. После је и опет 'тела, али је би срамота да прилази, пошто је он већ једну ногу изуо.... Стајала је стрепећи, ка' овца кад нож види. Видела је да ни]е права своме господару, али није смела речце проглавити. Дошло јој је да се заплаче, ал није смела ни сузе пустити. Може је он нитати : шта јој је — па шта да му каже?.... Он се диже са кревета и узе се распасивати. Скитд'о је лепо 'аљину по аљину са себе. Кад је се свук,о он се прекрсти и леже у кревет.... Окрену се неколико пута тамо и амо па онда заспа.,.. Она је стајала ка' окамењена. Мислила је : шта је то могла згрешити, да се он тако на њу наљутио.... Што. је год тога дана раднла, о свему Је премислила, и — не нађе шта је могла згрешити. «Па опет мора да има нешто, са чега је он љут на ме !.... Шта ли је то, Боже ?....» мислила је она. — «Да није што сам плакала, кад су ме повелп од мајке Па