Otadžbina

ИЗА. КИШЕ СУНЦЕ

55

Њој се нагсеше прса.... Сузе јој полетеше саме из очију ; обузе је неки плам и туга ; оте јој се глас из грла : она каза ведром небу и јарком сунцу оно, што је од саме себе крила. — Еј мајко моја !..., Кореш ме што порода немам!.... А да сам га 'вако могла имати, ја би' га и код мајке имала.... Јарко сунце и ти плаво небо ! Замолите се господу — ближе сте му — и за мене сироту!.... — А шта, ћери ? — викну свекрва иза њени' леђа. Она се «пренепастила». — И ти т-о мени не кажеш ! Она је само ћутала, а сузе бист;ре падале су ка' роса по зеленој трави.... — Сине, несине !.... Шта радпш ти? — Шта радим мајко ? — пита Јаков. — Зар си ти заробио роба незаробљеног ? — А квга, мајко ? — Твоју жену. Он се трже. — Моју жену ! — Грешан си ггред и»вм !.... — Још је горе мрзим!.... Мрзим је што је пролиаена! —- Није проливена. Гпдину и више она трни!.... Да је проли©ена сазн о би цео свет.... Али је она анђоо : ни|е се жалила грешном свету него Богу, божјем престолу, ведром небу и божјем сину. јарком сунцу !..,. Грешан си сине !.... Грех ти је већи и тежи одтебе!.... Сломише га речи материне. Ка' да му неко натури сш&у стену на прса, ка' да му пеко наложи живу ватру на срце — он одједаред осети сву гежину свога греха Срце горе, <©брази букћу, око сузи, утроба се премеће; ов ме може гвише гледати у очи материне ... Сад грех његов није више био тајна за овај свет ; за њега је .знала мати његова, од које је баш тео да га сакрије ...