Otadžbina

582

С А ЈАВОРА

И, ништа. Сад ће, скоро ће —! Што нх не бију, нарочито са Чемернице ? И, ништа. Ми закључисмо да још са истом жестином продужавамо, и пошљемо ипак једну чету у прву линију да помогне нашима, који од толико времена на шанац пуцаху. Ватра се умножи и тако продужи само око шанца и батерије на Укоченици. Ми сваки час изгледасмо да запламте пушке и на крилима ; па кад не би з&кључисмо: да је Вучковићева команда одступила (која и није много у борбу увела), а Илићева команда да је се зауставила. Споразума и гласника не могаше бити пошто је ноћ приклопила и незнађасмо гди су команданти крила, а и они где смо миБорбу продужавасмо; прође пола ноћи. Бејасмо у незгодном стању. Да продужујемо и даље борбу и људе губимо, не виђасмо јасне цељи ни користи, пошто Турци држаху још исто онако, као и пре, Укоченицу. Да одступимо, штетно нам се виђаше. Овако премишљајући и надајући се даће и крило поновити паљбу водисмо борбу до 1 часа по пола ноћи одприлике. Око 1. часа гто пола ноћи пресекосмо премишљања и на једно одлучисмо се, тј. да дамо знак «Одступање в шта и учинисмо. Јест, али сад се још јача паљба отворп око шанца. Кад свирну трубач: „назад'', за што пушке и плотуни учесташе —? Ми резонирасмо да Турци разумеше , па се окуражише. А наши ваљда опет једва дочекаше да се разреше дужности, да већ бију шанац, па хоћаху при поласку што више да испале, и тиме искале на Турке, кад напред не могаше, што морају назад. Или, да Турци недржаху да је то знак општег напада на шапац, па дају последње плотуне да њима прикрију одступање, као што се и не чујаху нигде да вичу „алах — и сем на раскрсници ; а цаши, можда се усићише па веле, лако-