Otadžbina

АНА КАРЕ&ИНА РОМАН ИАВА ТО ЛСТОВА СнАСТАВЛК) 13. Нико, сем најближих познаника Алексија Александровића, није знао", да тај по изгледу мермерни човек, има једну слабост, која беше у нротивности са целокупним његовим карактером. Алексије Александровић није могао да слуша плач и да гледа сузе женске и детиње. Чим би угледао те сузе изгубио би способност да хладно размишља. Управник његове канцеларије као и његов секретар знали су за то. па су свакој молитељци препоручивали да се не усуде плакати, ако не желе да проПсхдно оно, за што су раде молити. „Расрдиће се па вас неће даље ни слушати и . говораху им. II одиста, кад би која сгала пред њим да плаче, његово душевно растројство исказало се нестрпљивом срџбом. «Ја не могу ништа да учиним у вашој ствари. Изволте изаћи на поље!» викао је обично у таквим случајевима. Када је Ана, враћајући се с тркалишта, казала мужу како она стојп с Вронским и када је одмах за тим покрила лице рукама и бризнула у плач, Алексије Александровић осети , осим мржње на своју жену, у исти мах прилив оног душевног растројства, које су женске сузе у њему изазвале. Осетивши то, и знајући да. ако у томе тренутку искаже своја осећања, неће учинити оно, што одговара прилици, он се старао да се уздржи од свакога знака живота. Зато за цело време њихове заједничке вожње , он/ је не само није погледао. него није мрднуо ни једним мишићем свога лица. Огуда беше оно мртвило на његовом лицу, које беше Ану онако ужаснуло.