Otadžbina

52

СРБИН КАНДИДАТ ЗА ПОЉСКИ ПРИЈЕСТО

из дома Петровића-Његоша, те је ио томе у пријатељству (како народ разумије ту ријеч) са двјема династијама словенскијем: црногорском и руском. Са г. Ђуром често сам се састајао на Цетињу, и он ми је много причао о својим старијема, о листинама које има, о једној књизи (чини ми се) из прошлога вијека на тал. језику, у којој је све потанко о подријетлу Зеновића. Ја сам све то позаборавио, јер се не бавим тијем стварима. Али кад ми једном г. Ђуро исприча живот и работе Стјепана Ханибала Зеновића, кандидата за аољски иријесто , тада се живо заиитересовах за тога кандидата, јер назријех лијепу грађу за историјску нричу, те, на моју молбу, г. Ђуро ми посла аутентично писмо тога кандидата, и ја га ево доносим у пријеводу. &егеш881то е 111иб1;- то гшо Рас1ге, Рго. Со1то. ГУ Аја (!' 01апс1а 15 8—ћге 1780. Хаг, у Холандији, 15 окт. 1780. Преведри и иресвијетли мој Оче, Госиодару веома штовани Са великом радошћу и невјеровним. незаслуженим изненађењем нађох овдје једно писмо В. П. Г. (Вашег Пресвијетлог Господства), датирано у Задру 10. маја 1780, на које част ми је одмах одговорити. Првог априла ове године кренуо сам се из Штрасбурга у Поступин (Ро1вс1ат) да се састанем са Њ. К В. Фридрихом Вилхелмом, нашљедником пријестола пруске краљевине, који се баш онда бјеше вратио из Петрограда. — 17-ог аггрила. у седам часова у јутро, имао сам с) ећу да ме прими краљ, а не нашљедник, јер краљ не допушта, да се његов синовац састаје на само, с ким било. У Поступину остадох само један час, али се задржах у Верлину десет дана под другим именом, па ме нашљедник