Otadžbina

ЈВВЂЕНИЈЕ ОЊЕГИН

Усни ми се у свем сјају. У души МИ лик му гори, А муза га животвори. И тако сам вес'о, чио, Горској вили несме вио, Робињици са Салгира. А од тебе, дружбо, сада Питање ми често иада: «3а ким тужи твоја лира ? Од ревњивих цура мили 7 Којој су се звуци вили ? \ЖП. Чији поглед драг и мио Награди ти, лепшим створи Твоје иесме што си вио ? Ког ти песма боготвори V — Никад ме се тако јаче Бол љубави не дотаче, Нит' му већа беше сила ! Песма више није мила Ко не може с њом да свије Звучни ритам; и да тако За Петрарком пође лако, Те свом срцу бол да скрије. Таквог слава срета свуда; А ја л^убећ' бејах — луда ! 1ЛХ. Љубав оде, муза дође, Оде тама што ме свила. И слободан разум пође Тражит' мисли, звука мила. Када пишем срце ј' ти'о. Кад бих с врста перо свио, Не црта ми (сласти праве!)