Otadžbina

590

ЈЕВВЕНИЈЕ ОЊЕГИН

Младости ми другу верном Р1ли ручак кад би прош'о Ја суседа, што ми дош'о, Зграбим за врат, друге није, Па му читам трагедије ! Или опет (без све шале) По језеру бродим ти'о ; Па у јаду, што ме свио, Певам песме крај обале. Ал' како ме патке чују Без трага се удаљују. XXXVI. Нестаде их већ из вида.... А крај шуме ловац хити, Љутит своју пушку скида, А клетвом ми песму кити. Свак' забаву има своју, Зашто не бих и ја моју ? Неко пушком натке има, Ја их гоним стиховима ! Неко само мухе бије, Неко себе првим гледа, Неко сав се боју преда, Неког, опет, миље свије, Неком све је вина купа: И добро је са злим скупа! XXXVII. «А Оњегин где се део? м Стрпети се ваља знати ! Сваког дана рад му цео Описан ћу верно дати. К'о испосник живи худи ; У седам се лети буди, Па полако онда пође