Otadžbina

78

ФЕ1ИКС КУДПА

Ну гле ! Вереница му се уозбиљи : улази у свето место; на његовим уснама још лебди благ осмејак, протест јакога духа, који се ограђује од сувише нокорнога љубавника. Почела је служба божја. Мисионар један у белој одежди успео се на говорницу истине. Адријан га није чак ни погледао; чим је ушао у храм иоче разгледати свеце и светице на окнима, тек да и он има посла.... На један пут официр задрхта, ирекиде своје безбожно занимање и стаде пажљиво слушати. «Тај Арапин, продужаваше мисионар, би однесен полумртав у болницу; неговали смо га као и своје рањенике. Свећеник провођаше за његовом постељом све време, у којој не беше заузет светом службом својом. Болник га л-,убљаше и чуваше у срцу својему сваку јеваиђелску реч. Једног вечера зазвоннше на вратима манастира. Арапин беше на самрти, па хоћаше да види свога пријате г>а. Ево шта та двојица међу собом говораху: „Хоћеш ли, Алија, да будеш божји син, питаше свећеник, хоћеш ли да уживаш вечити рај? Реци: хоћу и света водица потећи ће по твом челу и препородиће те за навек." У том тренутку зачу се ход једног Јевропљанина, који пролажаше мимо њих. «Оче, то би лепо било, одговараше Арапин , али сви не говоре као ти. Питај овога, што пролази, верује ли у твог Спасптеља Исуса." С пуно иоуздања окрену се свећеник. «Господине упита он. Пролазник двоумљаше за тренут, па за тим слегнув раменима удали се с незнам каквим осмехом на лицу. Ох! Тај осмех! Кажем вам, браћо, сто година да живим, никада га заборавити нећу. Огроман бол обузе све биће свећениково. Алија му рече, погледав га погледом пуним сажаљења: „Видиш, не веРУЈУ У њега, у твог распетог Бога. АлахјеАлах! Једини је он велики. и На ове речи свећеиик паде на колена готово онесвештен.... Арапин је умро те ноћи. Душа његова беше изгубљена, и то због једнога хршпћанина, цена јој је била сва крв нашег Откупитеља!.... Међу тим далеко је од мене , браћо , да кривим виновника те не-