Otadžbina

ФЕЛИКС КУ.ША

Црте његовог лица беху заоштрене, испод очију имађаше нлаве колуте. «Оче мој!.... рече, м реч му застаде у грлу. — ( ( Чиме вам могу служити , пријатељу ?» — (( Кажете прпјатељу ?! Ви ме. дакле, не познајете!...." Свећеник га погледа у лице; изгледаше као да тера од себе иеку пепријатну мисао, али беше побледео. «Да, ја сам," рече посетилац гласом, који срце пара, и скиде огртач, те му се виде униФорма (униФорма ловаца аФричких). «Да, ја сам, не проклињите ме!» Засину муња у оку мисионаревом и његово лице доби ужасан израз, али то беше само за тренут. „Ви!...." и он рашири руке: «Јадно, јадно дете! м Официр изнемогао полете му у загрљај. «Оче мој, од како сам вас чуо , мучепичке муке трпим. Шта све радио несам , да заборавим на то , али узалуд, ноћу и дању гони ме ваш глас Р — «Божје су намере дивне, сине мој, доетојанствено рече свећеник. Никада у својим проповедима несам причао о Алијиној смрти ; ни за моју беседу од недеље несам је био одредио ; али тамо, на нроповедници нешто ме је нагнало, да је испричам " «Ох оче! Како сте говорили ! Срце ми се беше стегло.. . Од онда сам сасвим други човек ; не мислим ни на што друго, до на цепу душе; све ми је остало ништавно !.... Ако већ несам проклет, што сам изгубио Алију, реците ми, шга треба да чипим ?....» Два месеца доцније Цецилија је добила једно писмо из Алгира. Оно је гласило : «Отац Алексије донустио ми је да додам неколико речи његовом нисму. Ја сам вас много љубио, Цецилија ; али иред небеским позивом свега је нестало у мојем срцу. Међу тим, ја ћу се свакога дана молити Богу за вас ; а ви сте ме иаучили да Га иознам, јер Он ми је подарио своју милост у тренутку, кад сам пред вама клечао. У лудо бејах потрошио своје време ; сад ево хоћу да поправим прошлосг и да течем душе за вечност ; у овој Африци, у којој сам отаџбини служио, служићу Христу, Спаситељу својему. Нека бих као отац Ав-