Palanka u planini i Lutanja

Паланка у Планини . 53

могла добити ту страшну болест. Истовремено са њом разболе се и Смиња поткивачева, али дете устаде већ после две недеље. Други нико није 60ловао, а није се чуло ни по селима да га има.

Доцније се причало, да је баш пред Миркину болест прошла кроз варош једна у црнини, и да је носила у котарици грожђа. Мирка је стајала на улици са протиним кћерима, и жена им хтеде дати по један грозд. Девојчице не хтедоше да приме, али кад Мирка виде напаћено и уплакано лице женино и тужне очи пуне молбе, она се сажали и прими грозд.

— Узми бар ти, кад већ моја Зорица не може, — говорила је жена одлазећи низ чаршију и утирући очи крајевима црне повезаче.

Само, зашто је Олга покварила веридбу, то нико у паланци није могао да схвати. Госпођа Јовић говорила је апотекарици : |

__ Знате већ како је то кад деца расту без матере. Моје кћери не само да не би смеле учинити тако што већ, ето, Стана се пре веридбе никад није састајала са Мишићем, сем у друштву где смо сви били; он је прво говорио са нама, па после с њом. А пуковник дозвољава да му кћи чини шта хоће: она му саопштава већ готову веридбу, она без питања раскида са онаквим човеком! Знате ли, госпођо Марковић, већ сам мислила да ми наше кћери не би требало да пуштамо често к њој. Рђави примери су врло заразни, а моја деца су досад служила увек само за углед.

(Савка погледа матер испод ока. Велика бела хризантема коју је баш тог јутра добила од секретара Костића стајала је у вази на њеном столу, а писамце са неколико кратких, али изразитих речи, лежало је у фијоци под сигурним кључем. .

— Не кажем да је сад можемо одједном напустити, — настави неумитна госпођа јовић — али ћемо се постепено повући. Ти, Савка, без мене нећеш више отићи к њој. — И ја ћу Бојани забра- |