Pesma o kralju Nalu : ulomak iz staroindiskoga "Mahabharata"
Т. МАРЕТИЋ
„Јеси л икад ког видео, Вахуче, зналче, закона, Тко у шуми спаваћиву Остави жену и оде2 Милу жену безгрешницу, Преуморну тко би крадом Оставио и отишо Осим Нала Пунјаслока 2 Дал' сам када у лудости Увредила господара, Те он оде оставивши У шуми ме, када спавах Како ме нежну, одану, Родитељку он остави, Која некад њега јавно Одабрах мимо богове7 Код огња ме примио је (Он за руку пред бозима И искрено обећао „„Твој ћу бити"", — па куд оде2 Док је све то, победниче, Дамајанта говорила, Немиле јој, жалостиве Сузе из очи течаху. Нал видећи, где из црних (С црвеним кутићем дчи Дамајанти сузе теку, Пробеседи тужној ово: „Што изгубих краљевину И што тебе ја оставих, То ја нисам сакривио, Него Калиј, плашивице ! У злосретно оно време, Кад у шуми борављаше Јадна удиљ за мном плачућ, Ти Калија проклела си, А он клетвом мучен твојом Настани се у мом телу; Твоја га је клетва пекла Као огањ стављен к огњу,
40
50
55
60
65
70
715