Pesma o kralju Nalu : ulomak iz staroindiskoga "Mahabharata"

ПЕСМА О КРАЉУ НАЛУ

Ветар тако говорећи Киша цвећа падат стане, Божански бубњи тутњити И угодан лахор пиркат, Кад то чудо превелико Нал угледа, мој Бхараше, Престаде о Дамајанти Сумњати се, победниче ! Земаљски онда господар Сети се краља змијскога И обуче ону чисту Хаљу и лик свој добије.“ А Бхимова када кћи га У његову виде лику, Цикне гласно незазорна И загрли Пунјаслока.

И њу краљ Нал тад загрљи Сјајан као пре и децу

(Он поздрави своју затим, Како треба, — а на прси Своје тада леполика Примаче уста његова

И уздахну окатица Ганућем својим свладана, Насмешљивку милу своју Упрљану загрливши" Тигровити краљ стајаше Врло дуго лијућ сузе.

Све изатог доживљаје Дамајанте, а и Нала

Бхиму мати Видарпкиње Исприча пуна радости; Тада силни краљ прозбори; „Нал се састо с Дамајантом; Кад преноћи, умије се, Рано ћу га походити“,

Говори Врхадасво.

Тад њих двоје садружени | Проведоше ноћ радосно

160

165:

170:

180

185

190