Pesme Branka Radičevića sa pismima njegovim i jednim spisom u prozi

Деве, момци, жене, људи

Гледе играјуће нас,

Ти м' на твоје стискаш груди, Твој кенока шапће глас: „»Мила мила, твој сам твој““ Благо мени да си мој.

Ево и једне мале песме. Она је још несовршена, ег ТећјЕ фћт је Кипдипв, ф!е Јер ће УоЏепаипб. друге су таке; још је треба гладити, избацивати, додавати. Особито ово последње у већини, Што се ове мале песме тиче, каже, да од последње штанце два последња реда не би дао за милионе, тако је погођено, баш из срца; 4 прва реда нису здраво добра, нису јасна — у прва је два изостављено чудење људи ећфс. у друга два: да је коло пресшало. У певању здраво слободну узимам граматику, у речима узимам и провинциалне — како погледи (готово) нек таки види, да је поезија,.,,.

Већ 7 недеља нисам ништа нисам певао, осим даље следеће, баш ми неда ЗбанеНКка; тешки је предмет, а особито за оног који је преко воље учи. Учење ме права баш незадовољним чини; кад помислим. још три године — згрозим се, Ови дана,

13,/3,, седећи ноћу сам (око 12 сати) и промишља-

вајући моје стање, почнем певати:

О красна ти певања сјајна висо,

Ка мени амо како сјајеш лепо, Менена око младо није слепо,

Но везана ми стои лака мисо; Тебика стиже ока врли пламен

А прекована мисо је о камен,

О камен сињи тужна, бедна, гладна, А рана јој је земљичица ладна,

(, земља ладна нема никва сока Да мисли да живота ведра смока.