Pesme i drame / Milutin Bojić

170 М. БОЈИЋ

Синиша Жељан твојих уста, тог мирисног нара, Место у лов, ја сам лутао очајно, К7о да изнад мене кружи врана јато. Томанда Лутао с том женом пун повода ниска.

Синиша

Заклињем се.

Томанда

Душа, срце ти је блато,

(С тог та глупа жена била ти је блиска. Синиша

Не. Ти си за мене почетак и мета.

Да сам сит твог срца, зашто би то криог

Томанда бесно Ја крајеве значим. Са средином шета.

Синиша

Ја бих тада хуља, варалица био. Томанда

То и јеси. Синиша

гледа је дуго

Сад си иста к'о све жене. Парче меса, које говори без реда, Ком су груди гадним грехом покривене, Што тражи да човек химне му испреда. Сад си жена, круна божијих створења! Лаж. Превара, згрчен роб што страсно сиже, Жена, крпа, круна људског понижења. И те лутке да су људског ума жиже! Сад си и ти клупче лажних усхићења. Сад си жена. Е

Томанда Е Коју ни гледати нећеш. Пребацујеш. Бар да имаш сажалења. Ћутиш. |